О књизи: 1960 / "Синбад-Наме", споменик персијско-таџичке књижевности. Састоји се од 34 урамљене параболе. Основни принцип "С.-н." постојале су индијске уоквирене приче које су Пахлавије превели на средњоирански у 5.–6. веку. У 8. веку. ова верзија је преведена на арапски. Најпознатији је прозни превод персијског Асбагх Сијистани, заснован на комплетном пахлави издању – тзв. „Велики Синбад“, који је отприлике у исто време верификовао песник Абан Лахики (умро око 815). Скраћени превод на арапски – „Мали Синбад“ – наводно је направио Персијанац Муса Кисрави (умро око 850.); Преводи овог текста накнадно су направљени на бројне европске језике. Нова арапска верзија под називом „Седам везира“ чинила је основу турске верзије „Седам мудраца“, која је скоро у потпуности укључена у збирку прича „Хиљаду и једна ноћ“ 950–951 -Фаварис Фанарузи по наређењу Саманида Нуха И Ибн Насра у преводу "С.-н." од пехлавија до дарија (фарси). У 12. веку Мухамед ибн Али ибн Мухаммад ибн ал-Хасан аз-Захири ал-Катиб ал-Самарканди стилски је обрадио Фанарузијев превод, којем је недостајао уметнички. Кадрирање парцеле "С.-н." је да краљева конкубина клевета његовог сина. Краљ је спреман да погуби кнеза, али седам везира, предвођених мудрим учитељем, говорећи поучне параболе, доказују краљу неправедност његових намера и невиност његовог сина..